Ne desava se cesto da vas neko od srca pita:"kako si?"Jednom davno, kad sam ja, Hana, bila studenkinja, profesor Srpske književnosti 20. veka, Aleksandar Jerkov, ušao je u kabinet gde smo ga čekali, mi, studenti, i pitao nas je: Kako ste? Ali stvarno, ne kao svi znamo kako su studenti jer oni pripadaju jednom kolektivu čovečanstva zvanom "studenti", već stvarno, onako kao ljudi, kao pojedinci, kako ste?
Muk.
Tajac.
Ni uzdah da se čuje. Ostali smo bez daha, jer... stvarno, svako se za sebe zapitao: kako li sam? Da li to smem da kažem naglas a da nikoga ne uplašim, da se niko za mene ne zabrine, i da mi ne bude oduzeto to što imam jer nisam dobro? Možda bolje da ćutim i da se pravim da je sve u redu!!!!!I ocutasmo svi.....a zasto?Ne znam,valjda je strah prevagnuo!
H.S
Znam da mene nije lako voleti. Ja sam hronicni .,filozof... Preterujem više nego što bih trebao ... s vremena na vreme, nekad ipak bih trebao biti pomalo nesiguran. Ali ako sam zaljubljen u sebe i tebe, mogu ti od srca obećati da ćeš biti voljen s toliko strasti i intenziteta da ćeš zaboraviti kakav je osećaj bio pre mene biti sa nekim.. Uvek ćete biti zbrinuti i uvek ćete imati nekoga u svom cosku tajni... Možda nisam najbolji u tome...ali zato što me svi vole i ja volim da mislim da sam prilično dobar u ljubavi u davanju i naravno uzimanju... H.S