...setam ulicama velikog grada,gledam u izloge praznog pogleda trazeci nesto....pokusavam da se otrgnem crnim teskim mislima,ali bezuspesno.....secanja naviru...kako je nekada sve bilo lako,lepo i nadasve jednostavno,a mislili smo da nam je jako tesko i da su problemi neresivi...Ha....bleda grimasa koja bi trebala da bude osmeh samo je kriva linija u uglu usana,oci,ah te oci nekada krupne i vesele pune sjaja sada su umorne,pune suza i mutne,sive...bez sjaja i zivota...Koracam lagano ulicama velikog grada pognute glave,uplakanih ociju trazeci u izlogu izgubljenu srecu....Sve je,rekoh vec,bilo tako lako nekada dok smo mislili da je to nesto najteze sto nas moze snaci...kakva zabuna,kakva prevara samog sebe..Avaj,nismo ni slutili koliko smo bili sretni u tom vrtlogu izgubljenog vremena,za nas sada vec davno proslog vremena...Koraci postaju teski kao i misli...kao i izraz nekada lepog lica veselih ociju.Sada te iste oci pune tuge,bez sjaja,zagledane u neku nepostojecu tacku traze nekog ili nesto.Ne znam sta ili koga,znam da traze,lutaju po licima prolaznika,po izlozima radnji i svakom novom zvuku koji dolazi iz obliznjeg kafea....Pocinje kisa,nebo je sivo kao i moj pogled, nekada pun sjaja....krupne kapi kise mesaju se sa suzama i na prvi pigled niko ni ne primecuje da placem ne sada nego....satima,danima,godinama...Tuga je oko mene,igra svoj tuzni ples kao neki dugi teski performans.Slike mi igraju pred ocima,smenjuju se desavanja,godine,sreca i tuga,ali da opet to su samo secanja....Secanja koja izazivaju onu grimasu bola na licu...nekada lepom licu sa velikim ocima,da,ocima koje su vrcale od sjaja i srece... sada sive,mutne i bez sjaja i zivota.Nestao je sjaj nestala je radost...Ostala su secanja koja bole...Secanja koja mame suze,one suze koje krecu tako sto Vas prvo zapece u nosu,oci se pune suzama,secanja naviru....teska,bolna,ali moja,da....moja .secanja ..koja bole i izazivaju onaj teski uzdah koji gusi....secanja da je zivot ipak nekada davno bio lep...Koracam ulicama sivog velikog grada..... H.S