ⅈ𝕫 ꪜꪶꪖડ𝕥ⅈ𝕥ⅈꫝ 𝕣ꪊ𝕜ꪊ 𝕛ꫀ ⅈડρꪊડ𝕥ⅈꪮ ꪀ𝕛ꪊ, 𝕫ꫀꪀꪊ 𝕜ꪮ𝕛ꪊ 𝕛ꫀ 𝕥ꪖ𝕜ꪮ ᦔꪊᧁꪮ 𝕥𝕣ꪖ𝕫ⅈꪮ, ડꪖꪜ𝕣ડꫀꪀડ𝕥ꪜꪮ ડꪖꪑꪮ ꪀ𝕛ꫀꪑꪊ ꪀꪖꪑꫀꪀ𝕛ꫀꪀꪮ. ડꪜꪮ𝕛ꪮꪑ 𝕜𝕣ⅈꪜⅈᥴꪮꪑ 𝕛ꫀ ꪮડ𝕥ꪖꪜⅈꪮ ᦔꪮ𝕛ꪖꪑ 𝕜ꪊ𝕜ꪖꪜⅈᥴꫀ ᥇ꪮ𝕛ꪖ𝕫ꪶ𝕛ⅈꪜꪮᧁ ᦔꫀᥴꪖ𝕜ꪖ. ρ𝕣ꫀꪜꪖ𝕣ⅈꪜડⅈ ડꪊᦔ᥇ⅈꪀꪊ, ρ𝕣ꫀꪜꪖ𝕣ⅈꪮ 𝕛ꫀ ડꫀ᥇ꫀ! ꫝꪖꪀꪖꫝ𝟛
Postojalo je nešto što ju je te večeri nagonilo da padne u iskušenje. Možda nekoliko godina ćutanja, okretanja glave na ulici, čežnje za samo jednim pitanjem makar ono bilo “kako si?”, nerazjašnjen raskid, prvi pravi poljupci, dodiri, suze. Stari datum ili pesma koja i posle toliko vremena dovodi do euforije… Ili pogled koji je sve vreme govorio više od hiljadu reči. Toliko vremena, još više ponosa, promena. Postojalo je nešto u njemu oduvek. Nešto zbog čega ga je bilo teško odbiti. Nešto što ju je stalno vraćalo njemu. Možda neka izostavljena reč ili zagrljaj. Ili ono “volim te, ali za oboje je najbolje ovako” na kraju… Dane je provodila pored novog momka. U početku je bilo neizdrživo, nije podnosila tuđe ruke i usne na svojima. Noću bi je obuzimale krize koje smo najčešće zajedno proživljavale. U životu svake devojke, valjda, postoji neko na koga misli, a ne bi trebalo, čuva svoja osećanja kao veliku tajnu i sama se nosi sa njima svaki put kada se probudi ili svako veče kad...